Bez hleba, bez mira, a i ruže su poskupele

09 Mar Bez hleba, bez mira, a i ruže su poskupele

PIŠU: Gavrilo Petrović i Jelena Bunić

Međunarodni dan žena nije svaki put trajao samo dan.

Pre stotinu i pet godina, 9. marta ako se gledalo iz Nemačke, odnosno krajem februara po julijanskom kalendaru, na jednom mestu štrajkovi, protesti i neredi nikako nisu jenjavali. Do kasno popodne, masama se pridružilo bar još 50,000 ljudi, zauzet je velelepni trg, policija je nastavila da puca, ali nije uspela da ih razbije. Za sve skupa nedelju dana, došlo je dotle da je car abdicirao.

Jedna od glavnih okidača za ‘februarsku revoluciju’ u Rusiji bio je protestni marš povodom Međunarodnog dana žena – dan ranije.

U protestu su učestvovale mahom radne žene – stupivši u štrajk, tekstilne radnice proizvele su varnicu koja će zapaliti ceo grad. Zahtevale su pravo glasa za sve – ne samo za bogate žene kao njihove “buržoaske” pandanke, sufražetkinje. Pod sloganom “Hleba i mira”, tražile su univerzalno pravo glasa i kraj rata. Okončanje nestašica hrane i bolje uslove rada.

Osmočasovno radno vreme.

Stotinu i pet godina kasnije, teško je zamisliti, ali potrebno je sanjati, da bi protest u bilo kojoj zemlji, a kamoli internacionalni, mogao da, recimo, zauzda cara koji ovih dana ratom pokušava da obnovi rusko carstvo.

Obeležavanje Međunarodnog dana žena i dalje je na nekim mestima borbeno i ukotvljeno u društvene i šire bitke—samo pogledajte Indiju ili Mjanmar lane. Negde je bolni podsetnik da skorije ili “davno osvojene bitke” nisu garancija trajnih prava. To jednako znaju žene koje su ponovo pod Talibanima nakon što su par decenija bile pod okupacijom imperije koja je sada napustila Avganistan, kao i žene Poljske koje nisu čekale svoj dan da bi masovno protestovale, ali koje već drugi Osmi mart provode u državi u kojoj je zakonom zabranjen abortus. Izbeglice iz Ukrajine mahom su žene, zbog uredbe po kojoj vojno sposobni muškarci moraju da ostanu u zemlji. “Ove godine nisam se ni setila da je danas taj dan”, kaže jedna od njih. Drugoj, devetnaestogodišnjoj Anastasiji Kvirikašvili koju su zapadni mediji takođe zatekli u Rumuniji, “najbolji poklon svakoj ženi bio bi da se zaustavi rat”.

Tamo gde ne može da se obeležava, najviše je potreban. Tamo gde može da se obeležava, Osmi mart mahom je komemorativnog, ne borbenog, karaktera. Nema pokliča za “mirom i hlebom”, ili bar “hlebom i ružama”. Mada, ružu ćete dobiti sigurno. Čak i na ovu skupoću. To je jedino što danas međunarodno povezuje svaki Dan žene.

Šta je sve doprinelo tome?

Pre svega, radikalni koreni samog Dana.

Međunarodni dan žena isprva nije bio međunarodni već nacionalni dan. Zatim, nije bio dan koliko period krajem februara i početkom marta. Nije padao na Osmi mart koliko na neki dan tokom tog perioda. I nije bio tek dan žena koliko dan radnih žena.

Tako je, na primer, 1908. godine kroz Njujork marširalo 15,000 žena; zahtevale su kraće radno vreme, bolje plate, i pravo glasa. Sledeće godine, obeležen je prvi Nacionalni dan žena, i to 28. februara. Ustanovila ga je Socijalistička stranka Amerike.

Dan žena poprima svoj internacionalni karakter sledeće godine sa – Internacionalom.

Socijalistička internacionala 1910. godine održaće prvu Međunarodnu konferenciju žena, u Kopenhagenu, sa preko stotinu delegatkinja. Inspirisana događajima u SAD, Luiz Cic predložiće osnivanje praznika žena, u čemu će je podržati Klara Cetkin.

Bitno je imati u vidu da su borba za poboljšanje uslova i oslobođenje žena socijalistkinjama poput Cetkin bile neophodan deo borbe za oslobođenje svih. Zato je predložen datum obeležavanja bio 19. mart, u sećanje na pobunu u Prusiji 1848, klasnu borbu koju su videle kao neodvojivu od borbe svih radnih ljudi, bez obzira na rod.

“Pitanje oslobođenja žena jeste pitanje ženskog rada”, govorila je Cetkin još 1889. kada je agitovala za zakon kojim će se garantovati jednaka nadnica za žene i muškarce. Na prvoj konferenciji u Kopenhagenu, žene će se usaglasiti oko brojnih zahteva, pa i zahtevom za osmočasovnim radnim vremenom.

Prvi zaista međunarodni “Osmi mart” održao se  devetnaestog marta, sledeće godine. Više od milion žena samo u Nemačkoj, ali i žene u Austriji, Danskoj, Švajcarskoj, i drugde, zahtevale su istog dana jednaka socijalna i politička prava. Tih godina, “I hleba i ruža” bila je glavna parola protesta radnica u njujorškoj tekstilnoj industriji.

Žene su u Rusiji prvi put obeležile Međunarodni dan žena krajem februara 1913. kao deo šireg antiratnog protesta.

Jedino su žene istrajavale u protestima protiv rata čijem huškanju se priklonila nemačka Socijaldemokratska partija.

Pred štrajk tekstilnih radnica u februaru 1917, revolucionari nisu pohranjivali mnogo vere u Dan žene kao katalizator onoga što su pripremali na terenu. “Nismo ni sanjali da će taj ‘Dan žena’ da inauguriše revoluciju”, pisao je Trocki.

Cetkin će 1921. godine, kada bude predsedavala Drugim međunarodnim kongresom komunistkinja u Moskvi, predložiti da se ubuduće Dan žena širom sveta proslavlja 8. marta. Pre tačno sto godina, Lenjin će praznik ubaciti u komunistički kalendar.

Radikalniji koreni od toga teško mogu da budu.

Ma koliko to bila inspirativna istorija, teško je mogla da očuva svoj borbeni radnički duh, što na Zapadu gde komunističke revolucije nisu uspele, što u socijalističkim zemljama nakon izvršenih revolucija, gde se Dan žena dugo ekskluzivno i slavio.

Ne posle osigurane sovjetske revolucije i trogodišnjeg krvavog građanskog rata. Ne pošto je Cetkin i žensku sekciju kominterne – izvorno radničku – skrajnuo Staljinov birokratsko-upravljački aparat, koji će mnoga izvojevana prava unazaditi tokom tridesetih godina prošlog veka. Ne nakon masovnog izgladnjivanja Ukrajinaca i Ukrajinki ili zauzimanja za SSSR prostora na svetskoj šahovskoj tabli kao još jedne imperijalne supersile. A drugde, ne nakon što su nemačke socijaldemokrate prestale i da slave 8. mart, smatrajući ga suvišnim pošto su žene u novoustanovljenoj Vajmarskoj republici “dobile” pravo glasa.

Kod nas, Međunarodni dan žena prvi put je obeležen 1914. godine u Beogradu, a postao je zvaničan praznik od završetka Drugog svetskog rata, otkad žene ovde imaju pravo glasa. Antifašistički front žena (AFŽ), osnovan 1942, kao najvažnija ženska organizacija u posleratnoj Jugoslaviji, omogućila je da žene po prvi put na ovim prostorima dobiju aktivnu političku ulogu u društvu. AFŽ je raspušten 1953. godine, a tu se negde i gubi revolucionarni potencijal ovog praznika. Od tada se majkama i učiteljicama kupuje cveće, a žena slavi iz muške perspektive – majka, sestra, supruga. Sličan trend snalazi i druge jednopartijske države.

Ruža, simbol socijalizma, postala je bilo koje cveće za “darivanje”. (Sem u Italiji, gde se mimoza poklanja u znak solidarnosti, ne kao romantični gest.)

Borbenu iskru će, od svih zemalja, povratiti radikalne feministkinje u Americi, na talasu kontrakulturne revolucije šezdesetih godina prošlog veka, kada će početi vidno da obeležavaju ovaj dan. Neće se odreći sindikalizma i tema radikalne socijalne jednakosti, ali će dotad proboj u ženski pokret početi da ostvaruju i teme koje proizilaze iz politike identiteta, i manje imaju veze sa pravima radnica, ili radništva u celini, kako su na “žensko pitanje” gledale Cetkin i saborkinje.

Kao eho naknadnih preznačenja, previranja, i talasa zapadnog feminizma, prvobitne borbene linije i dalje se nekad mogu uočiti; kao, na primer, u buržoaskom pokretu zaposlenih žena #MeToo, koje će u centar društvene rasprave staviti pitanje dotad znane, ali “nevidljive” seksualne ekploatacije i diskriminacije kao nadnice za uposlenje u industriji zabave. Ali, isto tako, rodni faktor ostaće, odnosno postaće, nezaobilazan u bilo kakvoj analizi društvenih odnosa, neretko uz analizu rasnih i klasnih društvenih sukoba.

Sličnu ambivalentnost donelo je i ustoličenje Međunarodnog dana žena kao zvaničnog praznika u kalendaru UN.

Od druge polovine sedamdesetih, praznik kako su ga definisale Ujedinjene nacije, bavi se “slavljenjem” žena i njihovih postignuća, i ima unapred definisanu temu. Ove godine je to “Rodna jednakost danas za održivu sutrašnjicu”. Iako u praksi ovaj praznik lišava 8. mart istorije zbog kojeg je i počeo da se slavi – istorije klasnih borbi – sačuvan je datum i prilika, svake godine, za svaku nadarenu istoričarku da rasplamsa iskru nade iz prošlosti.

U međuvremenu, ovaj praznik mogu vam čestitati unuci – sve više i unuke – onih kapitalista protiv čije korporativne moći su se žene prvobitno borile. To može da učini i brend poput H&M, poznat po izrabljivanju tekstilnih radnica u Indiji koje po karakteru priziva vremena manje prikrivenih imperija i kolonijalne eksploatacije. Pre koju godinu, firma Esprit bila je pod naletom kritika jer je sponzorisala Međunarodni dan žena jednom rukom, dok je drugom upošljavala žene iz Bangladeša u ‘svetšopovima’, za male nadnice, nemogućnost sindikalizovanja, i radno vreme kakvo su imale, recimo, radnice u Londonu tokom Industrijske revolucije. Svaka internacionalna korporacija koja čini sve da spreči sindikalizovanje svojih radnica i radnika neizostavno će vam čestitati Dan žena.

Vebsajt internationalwomensday.com zadužen je za odabir teme godine i heštega, i nevezan je za UN projekte. Vebsajt održava britanska marketinška firma, sa sve sponzorstvom korporacija: na spisku ”partnera” gde bi se očekivao spisak ženskih organizacija i sindikata prekarnih radnica, nalazimo i firmu koja proizvodi oružje za američko Ministarstvo odbrane, Lokhid Martin, poznatu po borbenim avionima i raketnim sistemima.

Osmi mart je do 2022. postao temeljno utkan u korporacijski kalendar.

Osmi mart mogu vam čestitati i političarke na najvišim državnim mestima ključno odgovorne za geopolitičku igru prestola dve imperijalne sile koja se trenutno odvija preko leđa Ukrajine, poput Viktorije Nuland. Ili političarke antifeminističkih, antimigrantskih politika krajnje desnice;  “Francuskinjama” je ove godine čestitala Međunarodni dan žena i Marin Le Pen. Naravno, pričom o njihovom najvećem navodnom strahu: od muškaraca “stranaca”.

Evropska komisija juče je slavila otpornost žena pod ruskom invazijom, predstavljenih usred nekog rada brige, ali i kao figuru – sa puškom u rukama, “starijom od nje”.

Sve su to, svakako, ženska postignuća. Koja bi to jučerašnja postignuća slavile radikalne majke Međunarodnog dana žena?

Da li bi to bila Nata Tolonikova, trenutno opet u ruskom zatvoru zbog istrajnih protesta protiv Putinovog korumpiranog patrijarhata? Jelena Cvetkova, LGBTQ aktivistkinja, takođe u zatvoru? Ili Jelena Osipova, koja je preživela opsadu Lenjingrada, da bi je sa 92 godine hapsili policajci pošto je i sama reč “rat” zabranjena u javnom govoru za “vojne operacije” Rusije?

Možda su to feministkinje koje su juče u više od stotinu gradova upotrebile najdugovečniji simbol osmog marta, cveće, postavljajući ga na spomenike i ulaze ambsada, kako bi izrazile svoj antiratni protest?

Osmi mart u Srbiji traje samo jedan dan, ali ima svoj komemorativni marš, u organizaciji levih i liberalnih, feminističkih i antiratnih organizacija. Među onima koje su se juče prošetale Beogradom bila je i Biljana Maletin, koja je rekla: “Ništa što smo proklamovali se ne primenjuje. Država povlađuje poslodavcima, investitorima, umesto da se brine o pravima radnika; ženama je teže i u takvim uslovima, plate su manje, više su uznemiravane, a njihov glas se nedovoljno čuje pod tim plaštom zlatnog doba u kojem živimo.”

Pozvale su na mir. Ovo su zahtevi koje su iznele: da institucije adekvatno i blagovremeno rešavaju problem rodno zasnovanog nasilja. Da država pruži podršku narodu Ukrajine. Pravedne i dostojanstvene plate, kao i uslovi rada.

Osmočasovno radno vreme.

Revolucije su se pre stotinu godina izborile za ustupak radništvu koji danas kači ceo zaposleni sektor žena u Srbiji. Devetog marta niti su zahtevi ispunjeni, niti su žene na ulici.