MLADI I ZAPOŠLJAVANJE (prvi deo): “DUPLO GOLO”

MLADI I ZAPOŠLJAVANJE (prvi deo): “DUPLO GOLO”

PIŠE: KATARINA ĐOKOVIĆ

„Tvoj jedini posao je da učiš!“

„Završavaj škole, trebaće ti!“

„Uči, sine, da ne bi kopao kanale.“

„Čistićeš smeće po ulicama, ako ne budeš učio.“

„Zagrej stolicu malo, kako ćeš posle posao naći?“

„Nemoj, sine, da budeš glumac, radi nešto konkretno.“

„Nemoj, sine, advokat, to su najveći  prevaranti.“

Da li su vam poznate navedene rečenice? Naravno da jesu. One, često postavljene u formu generičnog otrova, oslikavaju mentalitet i stanje u društvu. Treba razumeti i naučiti da roditelji nama žele sve najbolje, da nemaju lošu nameru, već samo možda nemaju kapaciteta da nam pruže više od onoga što je u njihovoj mogućnosti. Možda je domen njihovog znanja i iskustva upravo ovo gore, ne smemo suditi. Iako se generično ponavlja, iako nije zdravo prenositi vaspitanje stereotipima, nekad je jedini izbor.

Pre nego što počnem da pišem na temu mladih i njihovog zapošljavanja danas, prvo bih se osvrnula ipak na roditelje. Na one koji nas prvi informišu, na razne načine, o poslovima, uslovima na poslu, mogućnostima i slično. Naši roditelji (govorim o generaciji koja je iskusila razvoj tehnologije počevši od tranzistora, preko gramofonih ploča, radia, audio i video VHS kaseta, prvih kompjutera, flopi diskova, DVD-a, CD-a, faksova, fiksnih telefona sa brojčanikom, pa sve do danas – mobilnih telefona) učeni su od svojih roditelja, naših baka i deka, da će, kad završe škole i fakultete, dobiti odmah zaposljenje u struci, imaće siguran posao, sigurnu platu koja neće kasniti i verovatno će na tom poslu ostati čitav svoj radni vek. Učili su ih i pripremali za ono što su oni imali: zdraviji život od današnjeg, što se tiče i fizičkog i mentalnog zdravlja, zdraviju okolinu, solidarnije i kolegijalnije kolege, jednostavniju birokratiju, odmore na kojima si bez ustručavanja i trostrukog kalkulisanja mogao da odeš na more, na zimovanje… Većina roditelja je završila školovanje sa, u tom trenutku, perspektivnim zvanjima mašinaca, inženjera. Onda se dogodila tranzicija. Nisu mogli da se snađu ni bake, ni deke, a ne naši roditelji. Sve ono što se do tada dešavalo, krenulo je strmoglavom nizbrdicom na dole. Zemlja se raspala, ratovi su krenuli da bukljaju, tražilo se po nekoliko poslova da se preživi osnovna egzistencija, najčešće sa malom decom. Od idealnih, ušuškanih i sigurnih radnih mesta, kako su ih roditelji učili, ujutru su se probudili sa „daj šta daš“ varijantom, često par stepena nižom od onoga šta su završili.

Svet je odmakao prevelikom brzinom i sada polako stasavaju Generacije Z (cet), takozvani bejbi bumersi. Pošto definicije nezvanično kažu da se u ove parametre svrstavaju deca rođena 1993. i posle, dobijamo potpuno novu generaciju odraslih ljudi, kojima je detinjstvo u Srbiji obeleženo ratom, sankcijama, podrumima, skloništima… Gledali su svoje roditelje kako se „krvavo bore“ da ih othrane, iškoluju, obuku, da im obezbede sve ono što egzistencija zahteva. Psihologija kaže da se to stručno zove „Učenje po modelu“. Sada, gro mladih ljudi i dalje zna da je situacija teška, kroz gomilu drugih faktora, ali deluje kao da je u društvu opstao „daj šta daš“ sistem, dok roditelji prosto nemaju odgovor kako da im obezbede budućnost ili kojim putem da sami krenu u život.

Iako se mladi vrednuju, doduše, prema mom mišljenju samo na papiru, kao oni na kojima svet ostaje, sa druge strane imamo nevrednovanje znanja, nezdrav način života, prevelik i prebrz priliv nepotrebnih informacija, koje ni na koji način nisu kontrolisane. Nezainteresovanost institucija, forsiranje i odobravanje nasilja, diskriminacije i puno gorih stvari kroz medije, dovodi do potpune nezainteresovanosti mladih za bolji život, njihovu okolinu i dalju budućnost. Što, sa druge strane, daje odličan položaj poslodavcima, i onih na višoj hijerarhijskoj lestvici, da donose pravila po njihovim potrebama. Stoga, danas imamo izmene i predloge Zakona, usvojene Zakone, prakse koje idu u prilog samo poslodavcima i nikome drugom. Dok mladi, radeći te mehaničke poslove, za koje ne trebaju velike škole i znanja, uglavom ne haju da li su potpisali ugovore, šta za njih znači regres, topli obrok, koju mogućnost imaju kroz sindikat, pristajući na prekovremeni rad… Bitna je ona cifra koja se dobije, radi statusa u društvu i radi lažnog, boljeg osećaja, vrednovanja sebe. A poslodavci gaze li gaze… Iskorišćavaju za probni rad, pa potom daju otkaze. Traže ti iskustvo, a ne pružaju ti ga. Ne isplaćuju redovno plate, a još manje adekvatno. Tebi oduzimaju njihove greške. A sve to rade zato što smeju, jer znaju da se ljudi neće buniti. Pojedinci će dići dževu, napraviće haos, možda na svom poslu, možda na nekom drugom, značajnijem mestu, ali sve će se to zaboraviti i zataškati za tri dana, posebno medijski. I onda sve po starom.

Osim apatičnosti koja se, baš iz ovih razloga, ukorenila u pore svega, mladi, kada dođu kući, vide roditelje koji na isti način zarađuju za život. Borbom. U redu su im kola godište koje počinje sa 200, u redu su školski pribor, udžbenici, patike i jakne na rate, sekund hendovi, platiš dva, treći gratis, ručkovi od kuće na moru, takozvani paradajz turizam… I onda se prećutno dogovore da „može i gore“. Dobro je ovako kako je. Skromno živimo. I zato nema pobune, promene, a mladi, koji imaju malo više svesti i doživljaju loš svet oko sebe, beznadežni su i sve manje bučni, jer znamo koliko vredi dignuti glas. Jedno golo ništa.

Nastaviće se…

 

No Comments

Post A Comment