30 Dec Težak položaj žena u zrenjaninskim fabrikama i preduzećima
– Prekarni rad, odnosno rad na određeno vreme bez radnih prava, postao je gotovo pravilo, a ne izuzetak kao što je to nekada bio slučaj. U Zrenjaninu su u naročito teškom položaju žene, budući da su one najviše zastupljene kao radna snaga u fabrikama kablova i trgovačkim objektima, rečeno je na tribini „Položaj radnica u privatnim preduzećima u Zrenjaninu” koju je organizovao Zrenjaninski socijalni forum (ZSF).
Na tribini su govorile Sarita Bradaš, istraživač Fondacije Centar za demokratiju, Milica Lupšor i Vesna Đorđević aktivistkinje Udruženja za radna prava žena „Roza”, a moderator je bio Miroslav Samardžić, aktivista ZSF.
– Radnici i radnice u ovoj zemlji rade veoma teško i naporno, a još teže žive. Broj zaposlenih od 2000. do 2017. godine manji je za 14 odsto. Prerađivačka industrija, poljoprivreda, građevinarstvo i saobraćaj su delatnosti u kojima je danas broj zaposlenih manji za oko 450 hiljada. S druge strane, porastao je broj zaposlenih u uslugama za oko 125 hiljada, i to u trgovini, administrativnim delatnostima, poslovima obezbeđenja i privatnim agencijama za zapošljavanje. Najveće povećanje zaposlenosti je upravo u onim najnesigurnijim i najslabije plaćenim poslovima. Stotine hiljada ljudi ima radno vreme koje je više od zakonskog maksimuma, imaju neregularno radno vreme i broj radnih sati im varira iz nedelje u nedelju, a preko milion zaposlenih radi subotom – saopštila ja na početku tribine Sarita Bardaš.
Ona navodi da prema podacima Republičkog zavoda za statistiku do 2009. godine nije bilo razlike u prosečnim zaradama između muškaraca i žena. Od tada počinje trend povećavanja razlike i došlo se do toga da žene imaju 18 odsto niža primanja od muškaraca.
– Jedina grupa po obrazovanju u kojoj je izjednačena stopa zaposlenosti muškaraca i žena i iznosi 60 odsto, je kod visokoobrazovanih, a žena u toj grupi ima mnogo više. Ogromne su razlike kod žena i muškaraca sa osnovnom i srednjom školom. Ova zemlja je potpisnik konvencije Međunarodne organizacije rada o zaštiti materinstva u kojoj stoji da naknada porodilji ne sme da bude manja od dve trećine onoga što prima kao platu, a kod nas će većina porodilja primati 60-62 odsto svoje plate. Ovakvi uslovi života utiču na povećanje nasilja u porodici. Takva situacija oštećuje i njihovo fizičko zdravlje, ali i samopoštovanje – dodaje Bradaš.
U okviru udruženja za radna prava žena „Roza”, osnovana je grupa za podršku gde dolaze žene koje imaju problema na poslu. Osim što su saslušale žene iz Zrenjanina, posetile su i 14 drugih mesta u Srbiji, gde su se uverile da je položaj žena jednako loš kao i u našem gradu.
– Posetile smo 14 mesta u Srbiji i shvatili da su svuda žene ugnjetavane, eksploatisane, u strahu, i rade za platu koja je manja od minimalca, često i bez ugovora, na crno. Iz razloga što smo želeli da prikažemo kako to sve izgleda na terenu, nastala je publikacija „Žene govore”, koja je skup nekih priča iz 14 mesta u Srbiji. Zrenjanin sa okolinom je nekada bio veoma razvijen, imao je preko 80 hiljada zaposlenih, a sada ih ima manje od 30 hiljada. Zrenjanin je imao jako razvijenu tekstilnu industiju koja je zapošljavala žene i tu je radilo preko 10 hiljada žena, a sada je potpuno uništena i gotovo da ne postoji. Veliki broj tih žena pristaje da radi kod raznih poslodavaca bez ikakvih ugovora, na crno, gde često ne znaju koliko će raditi, da li će dobiti platu i to je postalo veoma rašireno – izjavila je Milica Lupšor.
Ona je podsetila na slučaj jedne tekstilne firme u Zrenjaninu od pre nekoliko godina. U njoj je radilo 13 žena „koje su bile zaključavane, leti nije bila uključena klima, zimi nije bilo grejanja i one su duvale u prste kako bi mogle da šiju i to sve u jaknama“.
– Tri meseca im je kasnila plata i kada su krajem decembra pitale kada će je dobiti, poslodavac im je rekao da ih posle nove godine očekuje iznenađenje. Umesto plate, one su sve preko pošte dobile radne knjižice, a kada su pokušale da odu do firme, nisu mogle da uđu unutra. Sve njihove stvari, bile su izbačene napolje. Prijavile su svima, pokrenuta je tužba i poslodavcu je naređeno da zatvori taj pogon, a on je samo sve to izmestio na drugo mesto i pod drugim imenom otvorio potpuno identičnu kompaniju – dodaje Milica Lupšor.
Vesna Đorđević iz udruženja Roza imala je priliku da u grupi za podršku sasluša trideset žena koje su bile zaposlene u sadašnjim zrenjaninskim fabrikama i uveri se u njihov izuzetno loš položaj na radnom mestu.
– Žena dobije otkaz ako je nasmejana, jer navnodno ona ne misli na posao, misli joj lete. Ako je visokoobrazovana, a šefica joj ima osmogodišnju školu, dobija razna imena, biva maltretirana i ponovo na kraju dobija otkaz. Ako ide duže od 2-3 meseca na bolovanje, zna se da ide u grupu za takozvano lakše radno mesto i posle sve dobijaju otkaz. Leti su velike vrućine, žene padaju u nesvest. Kada dođe hitna pomoć, odvede ženu i ako joj se na bolovanju otkrije da je neka materija sa kojom radi doprinela da padne u nesvest i ona dobija otkaz.
Osim u ovim fabrikama, teško je i ženama koje rade u trgovini.
– Dve devojke koje rade u jednom butiku su mi ispričale kako su potpisale ugovor sa gazdaricom po kojem će dobijati 24 hiljade dinara plus 3 odsto od prodate robe. Kada dođe isplata, one taj novac dobiju na računu, ali gazdarici moraju da vrate 8 hiljada dinara i to im je uslov jer kako im je saopšteno „ide im bar staž”. U pekarama gotovo niko ne prijavljuje radnike, imaju dnevnice po 1000 dinara, putni troškovi im nisu plaćeni, ako se razbole i odu kod lekara to same plaćaju i naravno dobijaju otkaz – rekla je u zaključku Vesna Đorđević.
No Comments