13 Oct Prekovremeni rad i preraspodela radnog vremena
Prekovremeni rad je rad duži od punog radnog vremena – duži od 40 sati nedeljno. Prekovremeni rad ne može biti duži od 8 sati nedeljno.Poslodavac može zahtevati od zaposlenog da radi prekovremeno samo u slučajuviše sile, iznenadnog povećanja obima posla ili kad je neophodno da se posao koji nije planiran završi u određenom roku.
Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice.
Zaposleni ne može raditi prekovremeno ako bi, po nalazu nadležnog zdravstvenog organa, takav rad mogao da pogorša njegovo zdravstveno stanje.
Dnevno trajanje prekovremenog rada nije ograničeno, ali je ograničeno dnevno radno vreme. Zaposleni ne može raditi duže od 12 sati dnevno, uključujući i prekovremeni rad. Ovakva formulacija omogućava poslodavcu iskorišćavanje nedeljnog maksimuma prekovremenog rada onako kako mu najviše odgovara – u nekoliko dana ili u samo jednom danu (npr. 4 dana po 2 sata ili 1 dan 8 sati (subota, nedelja) i dr.).
Preraspodela je organizacija radnog vremena u okviru koje zaposleni u jednom periodu radi duže, a u drugom kraće od svog ugovorenog radnog vremena, ali tako da njegovo ukupno radno vreme u periodu od 6 meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od ugovorenog radnog vremena.
Poslodavac može izvršiti preraspodelu radnog vremena kad to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena ili izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima.
U toku preraspodele radnog vremena dozvoljeno je odstupanje od opšteg režima trajanja radnog vremena i odmora, tako što se radno vreme produžava a odmor skraćuje:
• nedeljno radno vreme – do 60 časova (inače 40)
• dnevno radno vreme – do 13 časova (inače 12)
• dnevni odmor – najmanje 11 časova (inače 12) u okviru 24 sata
• nedeljni odmor – najmanje 24 sata umesto 36 sati (24+12).
Kolektivnim ugovorom može se produžiti trajanje preraspodele radnog vremena do 9 meseci i utvrditi da se ne vezuje za kalendarsku godinu.
Prosečno radno vreme zaposlenog u toku preraspodele trebalo bi da bude njegovo ugovoreno radno vreme, a ako on u proseku radi duže od svog ugovorenog radnog vremena, ta razlika predstavlja njegov prekovremeni rad, za koji ima pravo na uvećanu zaradu najmanje 26% od osnovice. Prekovremeni rad je, u toku preraspodele radnog vremena, dozvoljen samo uz saglasnost zaposlenog.
Poslodavci često prekovremeni rad prikazuju kao preraspodelu radnog vremena kako bi izbegli plaćanje uvećane zarade zaposlenom, ali između ova dva režima rada postoje bitne razlike. Potreba za prekovremenim radom nastaje u slučaju iznenadnih, neplaniranih, vanrednih okolnosti, koje se nisu mogle predvideti, a radi saniranja posledica tih okolnosti ili izbegavanja ozbiljnije štete. Takav rad ne bi smeo da se dešava često i da traje dugo. S druge strane, potreba za preraspodelom radnog vremena ne nastupa iznenada, ona se planira i predstavlja prilagođavanje radnog vremena prirodi posla, organizaciji rada i drugim trajnijim zahtevima posla.
Radno vreme zaposlenog (puno ili nepuno) ne mora biti jednakog trajanja u svakoj radnoj nedelji, već se može utvrditi kao prosečno nedeljno radno vreme na mesečnom nivou. Pri tome, zaposleni može raditi najduže 12 sati dnevno, odnosno 48 sati nedeljno, uključujući i prekovremeni rad.
Primer: Ako zaposleni jedne nedelje radi 48 sati, sledeće 32 sata, zatim 35, pa 45 sati, njegovo prosečno nedeljno radno vreme na mesečnom nivou biće 40 sati. U ovom slučaju nema prekovremenih sati. Ali ako zaposleni prve nedelje radi 48 sati, sledeće 40 sati, zatim 42 sata, pa 45 sati, njegovo prosečno nedeljno radno vreme na mesečnom nivou biće oko 43-44 sata i u tom slučaju postoje prekovremeni sati za koje on ima pravo na uvećanu zaradu.
piše: Željka Jorgić Đokić
za ROZA-Udruženje za radna prava žena
uz podršku Renkstrukcija ženski fond
No Comments